Pismo nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova: premestite ambasadora Šiba iz Srbije i obnovite našu srušenu biblioteku

MINISTARSVO INOSTRANIH POSLOVA
Werderscher Markt 1
D-10117 Berlin

Verovatno da bi otrgla od zaborava svoju odgovornost za više desetina miliona žrtava, uništenu privredu, uništenu privatnu imovinu i da bi svet obavestila o izvršenoj unutrašnjoj transformaciji, Nemačka je podigla spomenik u Berlinu, i to na centralnom mestu, na kome ne piše da je izvršila genocid nad desetinama miliona evropljana već piše: „Ovim spomenikom želimo da odamo počast ubijenim žrtvama, želimo da očuvam o uspomenu na nezamislivo dešavanje u nemačkoj istoriji i da opomenemo buduće generacije da više nikad ne taknu ljudska prava, da brane demokratsku državu, da očuvaju jednakost pred zakonom i da se odupru svakoj diktaturi i tiraniji“.

Inače, nažalost, posedujemo brojne informacije ili dokaze, koji upućuju ili potvrđuju da je Nemačka, kršenjem svojih i međunarodnih prospisa, glavni krivac za raspad Jugoslavije, za uništenje javne i privatne imovine, za loše odnose između bivših republika, za loše odnose između Beograda i Prištine, za satanizovanje Srba, optužbe da je izvršila „genocid“ nad nekoliko hiljada vojnosposobnih muškaraca muslimana na teritoriji opštine Srebrenica itd.

Kada je u pitanju Srbija, postoji mnogo načina kako Nemačka može da pomogne u saniranju štetnih posledica, neosnovano i bezočno učinjenih prema Srbiji i Srbima u proteklih stotinak godina. U trenutnoj situaciji, izazvanoj izjavama nemačkih ambasadora, kao gest dobre volje protumačila bi se odluka Nemačke da obnovi spaljenu i porušenu Narodnu biblioteku Srbije i da ambasadora Tomasa Šiba premesti iz Srbije.

U vezi provere osnovanosti naših informacija i predloga navodimo:

01 Ambasador Nemačke u Crnoj Gori Rober Veber, kako prenose mediji 29.3.2021. ističe: „… kao predstavnik svoje zemlje, koja je totalitarizmom, nacionalizmom i rasnom mržnjom izazvala katastrofu Drugog svetskog rata i holokaust i koja je na sebe preuzela najveću krivicu“ poručuje: „Priznati krivicu nikada nije bilo lako, ali se duguje žrtvama i istini. I samo kroz priznavanje krivice mogu se otvoriti vrata u bolju budućnost radi praštanja i pomirenja“.

02 Ambasador Nemačke u Srbiji Tomas Šib, kako prenose mediji 7.4.2021. godine, navodi da je bombardovanje Srbije (78 dana) bilo potrebno jer je trebalo izbeći genocid na Kosovu i nastavlja „Svestan sam da je to kontroverzno pitanje i da nije bilo odluke saveta bezbednosti UN… (…) ali da se nije tek tako desilo.“
Dan pre, govoreći o bombardovanju Beograda i paljenju Narodne biblioteke u Beogradu, Ambasador potvrđuje da je Nemačka (Hitler) donela odluku o napadu na Jugoslaviju, kršeći međunarodno pravo i da zvanične objave rata nije bilo. „Intencija Hitlera i njegovih egzekutora bila je da kulturno pamćenje srpske nacije, jedne evropske nacije, bude zbrisano sa lica zemlje...“

03 Što se tiče nelegalnosti nemačkog učešća u razbijanju i bombardovanju Srbije (Jugoslavije) odlučivao je i nemački sud. U PRESUDI Amstegircht Tiergarten 239 Ds 446/99, koja je postala pravosnažna 16.08.2001. navodi se:
„ Intervencija Bundesvera protiv Savezne Republike Jugoslavije bila ja objektivno protivpravna, obzirom da je protivna međunarodnom pravu. Povreda se odnosi na opšta načela međunarodnog prava. (a) Vazdušni rat protiv SRJ krši apsolutnu zabranu nasilja iz člana 2 tačka 4 Povelje UN. (b) Rat protiv Jugoslavije ne pokriva ni nepisano međunarodno običajno pravo… Samovlasna /na svoju ruku/ intervencija ove vrste nije dopuštena po međunarodnom pravu, čak i ako se vrši iz humanitarnih motiva. Obzirom da je intervencija Bundeswehra protiv SRJ od početka kršila međunarodno pravo, više nije od značaja da li se načinom njenog sprovođenja kršilo međunarodno pravo“, stoji u ovoj Presudi.

04 Dana 23.08.2011. godine Predsedniku Srbije Borisu Tadiću nemačka kancelarka saopštila je da - Srbija neće dobiti kandidaturu za ulazak u EU ukoliko pravno i faktički ne prizna nezavisnost samoproglašene države Kosovo.

05 Zanemarujući navedenu poruku, svoje i međunarodne propise, barem kada su Srbi u pitanju, stičemo utisak da se i dalje ostvaruju navodne izjave: nemačkog cara Vilhelma II „Narod se ima istrebiti“, nemačkog Ministra inostranih poslova Klausa kinkela da „Srbe treba baciti na kolena“ , šefa nemačkog generalštaba von Moltkea austrougarskom kolegi Franz Conrad von Hötzendorfu: „Ta pustite Bugare protiv Srba, pustite da se ta bagra međusobno pokolje“….

06 Po povratku iz Nemačke, da li pod uticajem tada obavljenih razgovora, u intervuju ŠPIGELU krajem decembra 2002. godine, Zoran Đinđić je istakao: ukoliko Kosovo dobije nezavisnost onda mora da se revidira Dejtonski sporazum kako bi i Srbi u Republici Srpskoj imali sta prava.

07 Da li je, pod uticajem Nemačke, u periodu od 16-19.09.1943. godine u Prizrenu vraćena u život Prizrenska liga u cilju stvaranja nezavisnog Kosova i realizacije koncepta Velike Albanije?

08 Da bi se ujedinjenoj Nemačkoj onemogučilo stvaranje novih međunarodnih destabilizacija i sukoba, sile pobednice (Francuska, Velika Britanija i SAD, Rusija) potpisale su sa Zapadnom i Istočnom Nemačkom u Moskvi 12.09.1990. UGOVOR 2+4. Ovim Ugovorom Nemačka je prihvatila obavezu i dala garanciju -, da sa nemačkog tla nikada više neće krenuti novi rat, a da će Nemci oružje upotrebljavati samo u skladu sa svojim Ustavom i Poveljom UN.

09 Gostujući 07.11.1995. u kontakt emisiji slovenačke televizije MTV sa nekadašnjim predsednikom Slovenije Milanom Kučanom, nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ (predstavnik Hrvatske) Stipe Mesić je istakao: „Ideju o razbijanju Jugoslavije želeo sam da prenesem onima koji su imali najjači uticaj na njenu sudbinu – Genšeru i Papi. Sa Genšerom sam se sastao čak tri puta. On mi je omogućio kontakt sa Svetom stolicom. Papa i Genšer složili su se sa potpunim razbijanjem SFRJ“. (Napomene radi, upravo je Genšer, u ime Zapadne Nemačke, potpisao pomenuti UGOVOR 2+4. ).

10 O ulozi Nemačke u razbijanju Jugoslavije i načinu jednostranog priznanja Hrvatske ostalo je zabeleženo:

• "Mesecima je Nemačka vršila pritisak na EZ i SAD da priznaju Hrvatsku. SAD su se usprotivile odluci EZ, ali bez veće snage“, navodi Džejms Bejker (potpisnik UGOVORA 2+4 u ime SAD) u svojim memoarima.
• "Neuobičajeno naglašavajući Nemačku snagu tokom kritičnog ministarskog sastanka u Briselu sredinom decembra 1991, Genšer je rekao da će, ako ga oni ne podrže, Nemačka jednostavno unilateralno priznati Hrvatsku", navodi Ričard Holbruk u svojim memoarima.
• „Na marginama ministarskog zasedanja Saveta Evrope 26. aprila 1991. s nemačkim ministrom spoljnih poslova Genšerom razgovarao sam o aktuelnoj situaciji u Jugoslaviji. Rekao mi je da će Nemačka odmah posle 10. decembra (Mastrihtski sporazum) priznati Hrvatsku i Sloveniju..." kaže Jirži Dinstbir, tadašnji Izvestilac za ljudska prava u Jugoslaviji i ministar inostranih poslova Čehoslovačke...
• „Posle tri godine našao sam se na jednoj privatnoj večeri s kolegom iz onog vremena, ministrom spoljnih poslova jedne sile. Pitao sam ga jednostavno: 'Žrtvovali ste Bosnu konsenzusu oko mastrihtskog sporazuma?' Pogledao me je i trenutak-dva kasnije odgovorio: 'DA'., iz Intervjua Jirži Dinstbira 10.06.1999.
• „Nemačka je postigla tajni dogovor obećavajući /Džonu/ Mejdžoru da neće prihvatiti deo Mastrihtskog ugovora ’o socijalnoj politici Unije’ ukoliko dobije saglasnost Britanije da će podržati Nemačku u prevremenom priznanju secesije i nezavisnosti Hrvatske i Slovenije“, pisao je Britanski OBSERVER 17.09.1995. a "pravo na neprihvatanje socijalnih pravila" Mastrihtskog ugovora britanski premijer proglasio je "svojim najvećim uspehom", preneli su mediji 18.09.1995.
• „Krajem te iste /1991./ godine , kao odgovor na pritisak Njemačke, tadašnja Evropska zajednica odlučuje priznati jugoslovenske republike, koje su proglasile nezavisnost - kao samostalne države u njihovim postojećim granicama.“ (Marie-Janine Calic, DW 21.11.2020.)

11 O razlozima razbijanja Jugoslavije i Srbije pisao je i Vili Vimer – (Potpredsednik parlamentarne skupštine OEBS, državni sekretar u nemačkom ministarstvu odbrane, poslanik CDU u Bundestagu i ekspert za bezbednost).
U zvaničnom IZVEŠTAJU podnetom nemačkom Kancelaru Gerhardu Šrederu 02.05.2000., po završetku Konferencije posvećene Balkanu i proširenju NATO-a, Vili Vimer navodi:

• „Organizatori Konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje države Kosovo“ i da „Srbija trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“
• „Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna prava, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana…. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti…“
• „Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata… te da se tako nadoknadi ono što je propušteno 1945. godine“.
• „Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo“.
• „Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom.

12 Neposredno po samoproglašenju države Kosovo, na pitanje šta se promenilo od pre osam godina kada je Šrederu podneo Izveštaj, Vili Vimer kaže (30.03.2008.):

• Biće, dabome, teško izvodljivo u tu svrhu još jednom upotrebiti „maglu“ koja se zove „humanitarna intervencija“.
• Američke diplomate poslednjih dana vrlo jasno su isticale (...) izaći iz okvira sadašnjeg rešenja za Kosovo, u nameri da se jednim drugačijim oblikom Albanije (Velikom Albanijom ?) stvori jači mehanizam sile na jadranskoj obali.
• „Američko prisustvo u regionu ima globalnostrategijski značaj. U jednom osetljivom području ciljano su stvarani takvi odnosi koji su i jedan ’Bondstil’ učinili mogućim. To je mnogo više povezano sa kontrolom puteva iz regiona ka Kaspijskom i Crnom moru nego sa lokalnim stvarima.
• Sagovornici iz regiona uvek su mi potvrđivali da Kosovo ima naročitu ulogu …. U tom smislu, mnogo je toga što ukazuje na zainteresovanost SAD za albansko-muslimanska područja.
• Teško je reći kakav će u takvim okolnostima biti položaj Srbije u svojoj budućnosti, jer su u igru uključeni mnogi faktori.“

13 Govoreći o početku raspada SFRJ i ulozi Nemačke, tadašnji Savezni sekretar za narodnu odbranu, Veljko Kadijević u svojoj knjizi navodi: „Nemačka je preuzela vodeću ulogu u razbijanju Jugoslavije. Njen cilj je vrlo jasan…Pored toga što Jugoslaviju treba razbiti, njene države treba međusobno tako posvađati da nikakav sporazum među njima nije moguć sada i u budućnosti…ne sme se dozvoliti stvaranje jedinstvene srpske države…Tako je npr. vojni izaslanik Nemačke u Beogradu znao da u komunikaciji sa svojim kolegama iz zapadnih zemalja upotrebljava i ovakve izraze: Jugoslavije ne postoji… srpske svinje … najbolji Srbin je mrtav Srbin… ne mogu očima da vidim ni jednog Srbina…“.

14 Iz tog perioda su i izjave nemačkog ministra inostranih poslova Klausa Kinkela da „Srbe treba baciti na kolena“, da je „Trajni mir biće moguć samo ako se reše pitanja Kosova, Sandžaka i Vojvodine“ i da su „legalni zahtevi kosovskih Albanaca da se okonča uprava Beograda“.

15 Mesec dana pre ubistva (22.2.2003.) Zoran Đinđić imao je sastanak u Nemačkoj sa Mihaelom Štajnerom i Gerhardom Šrederom. Govoreći o Kosovu i granicama Srbije, Šreder mu je rekao:„Srbija nikada neće biti deo Evropske unije. Granice Evropske unije su granice Austrougarske monarhije...“.

S Poštovanjem,
Fond za razvoj Demokratije