PRESUDOM IT-98-33-T od 2.8.2001. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) oglasio je gen. Krstića krivim za genocid. Međutim, „Žalbeno veće“, tog istog suda, je 19.4.2004. godine ukinulo ovu osudu za genocid, osuđujući Krstića „za pomaganje i podržavanje genocida“. Međutim, Sud Presudom nije utvrdio ko je izvršilac genocida, pa kako niko nije prethodno pravosnažno (res iudicata) osuđen za genocid ne može postojati ni pomagač.

Dana 20.3.1993. godine – 66 dana pre nego što je SB UN usvojio Rezoluciju 827 o osnivanju MKSJ (Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju), ili 2,5 godine PRE nego što će se desiti „genocid“ u Srebrenici – BiH je tužila SRJ (Saveznu Republiku Jugoslaviju) da je IZVRŠILA genocid ne samo u Srebrenici nego i IZVAN BiH. MSP (Međunarodni sud pravde) je, nakon 14 godina ili 26.2.2007., umesto da je odbacio tužbu, doneo PRESUDU Br. 91 – kojom je utvrdio da SRBIJA „nije izvršila genocid“, a da je "prekršila obavezu sprečavanja genocida“. Ni ovaj Sud nije utvrđivao presudom, da li se desio genocid, ako jeste ko ga je izvršio.

Pored navedenih dokaza, objavljivanjem „poverljivog izveštaja“ Ministarstva odbrane MO 7/18/5G od 11.7.1995. godine, sa koga je Velika Britanija 4.1.2020. skinula oznaku tajnosti, javnost je saznala da je "napad VRS /Vojske Republike Srpske/ na srebreničku enklavu izazvan konstantnim napadima BiH tokom prethodna tri meseca...". Na taj način Velika Britanija je nesporno i dokumentovano potvrdila da se VRS sredinom jula 1995. branila i da nije imala nameru da uništi bosanske Muslimane u Srebrenici.

Fond za razvoj Demokratije

(opširnije u prilogu)

STRANKE U POSTUPKU:

Da bi MSP mogao da postupa po tužbi BiH, podnetoj 20.3.1993. protiv SRJ morao je najpre da utvrdi da li je tužena SRJ država članica UN, tj. da li ima pasivnu legitimaciju, a ako takva legitimacija ne postoji da tužbu odbaci. Upravo taj najosnovniji preduslov za vođenje postupka nije postojao iz sledećih razloga:

Nakon raspada i prestanka postojanja SFR Jugoslavije, Generalna skupština UN primila je 22.5.1992. BiH, Hrvatsku i Sloveniju u svoje članstvo, istovremeno obaveštavajući SRJ da ne može biti pravni sledbenik bivše SFRJ već treba da podnese prijavu kao što su to uradile BiH, Hrvatska, Slovenija, itd. Postupajući po dobijenom nalogu - SRJ je 27.10.2000. podnela prijavu za prijem u članstvo pa je Rezolucijom 55/12 Generalne skupštine primljena u članstvo UN tek 1.11.2000. ili 7 godina nakon podnošenja Tužbe BiH Međunarodnom sudu pravde.

Nakon osamostaljivanja Crne Gore - Srbija je 3.6.2006. donela odluku o samostalnosti podnoseći prijavu za prijem u članstvo UN.

S obzirom da SRJ i Srbija do 1.11.2000. nisu bile države članice UN, MSP je morao da odbaci Tužbu BiH jer u sporovima pred MSP mogu učestvovati samo države članice UN (čl. 35. Statuta MSP). Upravo iz tih razloga MSP je odbacio Tužbu SRJ od 19.4.1999. protiv SAD, Nemačke i drugih zemalja, koje su bez odobrenja UN 78 dana bombardovale Srbiju.

Pored toga, MSP je morao odbaciti Tužbu BiH i zbog toga što je podneta suprotno Ustavu BiH, saglasnošću dva konstitutivna naroda bez saglasnosti Srba kao trećeg konstitutivnog naroda.

Treći razlog za odbacivanje Tužbe, bio je taj što - u vreme podnošenja Tužbe 20.3.1993., a ni narednih godina, nije postojao „genocid“ u Srebrenici. Sredinom 1995. na području Srebrenice došlo je do većih sukoba i zločina krivicom Armije BiH, što potvrđuje i „poverljiv izveštaj o pozadini situacije u Srebrenici“ Ministarstva odbrane Velike Britanije MO 6/18/5G od 11.7.1995. (sa koga je Britanija 4.1.2020. skinula oznaku tajnosti).

U tom Izveštaju navodi se:

„Nedavni napad VRS /Vojske Republike Srpske/ na srebreničku enklavu izazvan je stalnim napadima BiH tokom prethodna 3 meseca na ruti snabdevanja VRS južno od enklave. Napadi VRS su skoro izvesno pokrenuti od strane lokalnog komandanta i ne mislimo da su inspirisani kao deo plana Pala /glavni grad Republike Srpske/ za pustošenje enklave…. VRS je izvršila napad sinoć oko 20.00 sati po lokalnom vremenu sa približno jednom četom i četiri tenka….Akcija VRS je direktan odgovor na pristisak BiH na linije komunikacije VRS i VRS je reagovala prisiljavanjem BiH da se vrati prema Srebrenici. Srbi su tamo naišli na mali otpor i zato su bili u stanju da to iskoriste dalje od njihovih ciljeva....“.

Te sukobe i žrtve u Srebrenici od 10-19.7.1995. niko, pa ni lider bosanskih Muslimana Alija Izetbegović, nije pominjao tokom pregovaranja i potpisivanja Dejtonskog sporazuma sedam meseci kasnije, ni narednih godina sve do dolaska Visokog predstavnika OHR Pedi Ešdauna.

NAMERA DA SE POČINI GENOCID:

U postupku donošenja Presude po tužbi BiH, MSP nije utvrđivao, proveravao niti izvodio dokazni postupak o tome da li je izvršeno krivično delo genocida, da li je neko fizičko lice pravosnažno osuđeno za genocid, da li je VRS u periodu od 10-19.7.1995. godine u Srebrenici imala genocidnu nameru i sl.

MSP je bez odbacivanja tužbe i bez izvođenja dokaza, nakon 14 godina od podnošenja tužbe, preuzeo kvalifikaciju zločina iz obrazloženja Presude gen. Krstiću, koji nije osuđen za genocid, već „zbog pomaganja i podržavanja genocida" počinjenog u Srebrenici u periodu od 13. do 19. jula 1995. godine .

Postupajući na navedeni način, bez proveravanja i izvođenja adekvatnih dokaza, MSP je iz postupka gen. Krstiću prepisao i navod - da nakon 19.7.1995. „više od 7.000 ljudi nikada više nije viđeno“?

Ni MKSJ, a ni MSP nisu proveravali niti utvrđivali: ko je i na koji način utvrdio taj broj ljudi; koliko je u „tih 7.000“ ljudi bilo - vojno sposobnih muškaraca od 16-70 godina; koliko boraca Armije BiH; koliko Muslimana; koliko mudžahedina i drugih stranih boraca, ako ih je bilo; koliko ih je poginulo u borbama tih dana, koliko je ubijeno u međusobnim obračunima, koliko ih je pre i posle tih borbi dezertiralo, emigriralo i sl.?

Presuda gen. Krstiću manjkava je i zbog toga, što ju je doneo, ne stalni Međunarodni krivični sud osnovan od strane Ujedinjenih nacija, jedino nadležan, već ju je doneo bivši Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), koga je neovlašćeno (ultra vires) osnovao Savet bezbednosti.

U takvoj situaciji, vrši se neprimeren pritisak na Republiku Srpsku, Srbiju i Visokog predstavnika da zatrpa navedene propuste arbitrernim/nelegalnim nametanjem zakona, kojim bi se zabranilo svako pominjanje genocida protiv Srba na području Srebrenice do 10.7.1995. (spaljivanje srpskih sela itd.), odnosno zabranilo negiranje nedokazanog „genocida“ protiv Muslimana u Srebrenici od 10. do 19.7.1995. god.

Napomene radi, sva prava i obaveze Incka i drugih Visokih predstavnika OHR nalaze se isključivo u Aneksu 10 Dejtonskog sporazuma, koji su dogovorile i potpisale ugovorne strane i to: Republika Srpska; Srbija; BiH; Federacija BiH i Hrvatska. Aneks 10 zabranjuje Ešdaunu, Incku i svakom drugom Visokom predstavniku da samozvano, arbitrerno i bez odluke ugovornih strana menja ili nameće zakone, smenjuje funkcionere, primenjuje zaključke „grupe građana“ sa sastanka u Bonu 10.12.1997. godine (tzv. „bonska ovlašćenja“) ili onemogućava gašenje OHR-a ispunjenjem „Programa 5+2“, utvrđenim takođe od strane druge „grupe građana“ (nelegalnih političkih direktora, nelegalnog upravnog odbora nelegalnog PIC-a) sa sastanka u Briselu 27. feb. 2008.

Fond za razvoj Demokratije